Стицајем околности пут ме, што није никад, ни кад сам био млађи, нанио, око 3,30 изјутра или поноћи, свеједно, кроз главну сутоморску улицу, уз обалу.Вратио сам се кући као Драшко из Млетака - збуњен и зачуђен.

ПИШЕ: Милан ВУЈОВИЋ

Као да сам био усред неког лошег, нискобуџетног, америчког филма. Милио сам том улицом по којој су се ваљали остаци остатака још једног успјешног туристичког дана на барској ривијери. Узалуд сам амблендовао, као Катица у “Радовану ИИИ”, па трубио, младићи и дјевојке би се помјерили тек кад их неко из друштва грубо повуче за руку. Истовремено, упућивали су ми неку недефинисану гримасу, клатећи главом и гледајући ме очима на пола копља. Ту слику коју нећу скоро заборавити употпуниле су хрпе отпадака, ковитлац сачињен од папира и прашине и котрљање празних лименки и њихово крцкање под точковима мог возила. Кажу да барски комуналци сваке ноћи све то смеће очисте прије зоре, али се све увече понавља.

Регион (а очигледно је у питању регионални сутоморски самит) који има овакву омладину не треба да мисли за, односно, о својој будућности.

* * *
Ваљда под утицајем пјесме српског бренда Момчила Бајагића Бајаге “Младост”, често сам, ових дана, размишљао о њеном антиподу – старости. Наравно, и због тога што полако, али сигурно клизим ка њој. И чини ми се да је старост, у ствари, најважније доба, да детерминише читав живот. Ако човјек проживи то такозвано треће доба у релативној срећи, здрављу и породичном миру, може се рећи да је његов живот био успјешан. Напротив, ако га сколе болест, самоћа, депресија или породични неспокоји разне врсте, онда је мало вјероватно да ће му сјећање на можда лијепу младост и зрело доба омогућити да мирно склопи очи.
Најважније је, дакле, како се осјећа у тренутку док подвлачи црту.

* * *
У Београду смо (види блог “Славија”) купили брдо књига и снабдјели се за ово љето. Купујемо на основу неколико критеријума: 1) на препоруку, 2) на основу првих неколико реченица, 3) према ономе шта пише на задњој корици, 4) према визуелном изгледу књиге... Раније добре књиге неког писца нису мотив. Тања је на основу критеријума два, у књижари “Боока сторе” избрала роман “Ситнице које живот значе” (“Ла тентазионе ди ессере фелици”), италијанског писца Лоренца Маронеа, док сам ја на спрату, у прелијепом амбијенту, густирао ”велику с млијеком” и листао “Политику”. И показало се да је то био пун погодак. Овај средовјечни Наполитанац који се, прије професионалног писања, десет година бавио адвокатуром, направио је занимљиву, црно-хуморну, причу о седамдесет седмогодишњем Чезареу Анунцијати, наизглед џангризавом, себичном намћору који у позној старости почиње да открива ситнице које живот значе и добре стране своје личности. То је, заправо, питка прича о свима нама – губитницима и херојима свакодневице.

* * *
На “Барском љетопису” гледао сам свих пет, до сада, приказаних позоришних представа. Четири су биле веома добре, посебно словеначка “Мртвац долази по драгу”, а пета “Ко руком однесено”, ИТД театра из Загреба, била је разочарење и није јој било мјеста у званичној конкуренцији овогодишњег, јубиларног фестивала. Показало се и да љетња сцена у Старом граду не испуњава услове за представе са захтјевнијом сценографијом и већим бројем глумаца. Рецимо, одлични глумци Атељеа 212 нису могли довољно да се разиграју на скученој, камерној сцени. Осим тога, неадекватне су и оне двије просторије иза сцене, које су прављене ко зна за какву намјену, а принуђене су да буду гардероба. Многи гледаоци са, иначе, неудобних, пластичних сједишта, посебно изнад пролаза, не виде баш најбоље шта се догађа доље на сцени, јер њихова сједишта нису довољно издигнута.
А “Барски љетопис” ове године осим што је разноврснији, са неким добрим идејама, које би на прави начин требало да заживе наредних година, издигао се управо због позоришног програма. Било је више новца, дошле су боље представе реномираних позоришта, са афирмисаним глумцима који су магнет за публику. Али, љетња сцена у Старом граду понудила им је само фантастичан амбијент и ништа друго.

* * *
Како завидим људима који су пуни наде, очекивања и идеала! Мој отац је, рецимо, до задњег даха вјеровао у Русију и комунизам. Ја одавно не вјерујем ни у кога и ни у шта.

* * *
“Жестоки момци” постали су “безбједносно интересантне личности”. Мислим да је онај који смишља ове флоскуле непоправљиво фасциниран филмом “Кум”, у коме су безосјећајни криминалци, спремни да убију и рођеног брата, а не трепну, представљени као витезови и људи од части.

* * *
Јулски рачун за струју вратиће ме, слутим, у младост, у оне дане кад сам у Поповићима, најчешће код Зечињака, у Бискупади, с друговима играо покер. Највише сам волио да на два пара “купим” карту и “музирам”, очекујући фул. “Музираћу” и рачун све се надајући да неће бити са три цифре, упркос томе што климу нисмо гасили ни дању ни ноћу.