Написано зубачким говором.
Договоре се Марко илин и Петар Капетанов да се оре на Богићеину у пече Ђура Кадије, његове удовице Стане Илине и да се оре коломбоћ. Петар је орао по ђе коме у Зупце. Нику Ђуровоме ...
Марко и Петар су се знали из дјетињства, дружењем стекли повјерење и ослонац. Петар је био од ријечи, није као њекизи, обетају сутра па сто година.
Шаро и Муро су били племенити волови, најбољи у Зупцима. Ноћ уочи орања су нахрањени сијеном, као и ујутро. Волови Петра Ивова су били јаки, добре нарави и послушни, што је најважније у орању јер се онда не губи вријеме, све иде својим током. Дјеца су се играла са њима, дирали их, пролазили испод њих, скоро да им се могло на вр› главе попети.
Марко се диг’о рано, дође ге кућа Петра Ивова и викну: “Добро итро, Петре Капетаноооооо!”.
Петројца се тихо озива и вели: “Муч, муч, Петар јошт спи, немој викати, кумим те Богом великијем”.
А Марко отуда: “Разлего се, диш га, није родио, да волопе фатамо, данас śемо на Богићеину, уфати нас дубина дневи”.
Петројца: “Ајт’ у кућу, викат ћу Петра да испане из аљинек, а ти вргни једну мурву”.
Извади Петројца уз мурву сира, мале банде, комат бедрице, кромида, сломи крува и што се нађе. Чим Петар дође, протрља очи и виђе Марка Илинога насмија се, ручише се, Петар намјести кашкету на по главе и извади кутију дувана да савије једну цигару.
Одтуда Петројца на стечен огењ стаји саџак и велику прасуљу, ули уља од маслине и сломи јаја која се дигоше и учињеше у шклопце. Марко во каза: “Полако ки пригај, немој ни пучити те жучое од јаја”.
Набриваше се и кренуше, изгнаше волое, утоарише рало на тоара, јарам, јемјеш, телиге, пустиње, остењ дадоше да носи Илија Марко.
Благослои ки Петројца.
Уфатише бразду око 9х па докле мркне. Прије но почеше, прекрстише се и уз Божју помоћ кренуше крајом пуд средине. Пред ручак запријеше волои, уфати рало њешто, вратише се и успутише опета. Петар рече: “Ово се догодило да станемо и починемо”, Стана одма долеће како препелица врућијама приганицама, сиром и ладном мурвом која се држала у јажу, донесе и меда о ‘чела Илија Ивова, али ракија иђаше боље уз сир и приганице. Сједоше на вр’ ћарме на струку да ки се гуица не олади.
Пошто се соре, маша се гној који је догнат у котаре, вриће или кашете. Śеао се коломбоћ крајем прољећа, кт се згрије земља. Зрно по зрно, из коице су śеали, Олга Петра Ивова, Илија Марка Илина, Јозица Ника Ђуроа или Јелена Симина. Лачење било најмилије, сва ђеца Зубаца су чекала ред. Лјеса је била везата синџиром за јарам а Петар стојао на љесу, ђеца би śела и држала се за ногу Петрову да не пану јер је љеса ишла брзо. Кт се њива заравнила и śеме од коломбоћа покрило да га вране не ију, забраздило се тако да кт се топи вода, дође до дна пече.
На сред пече се стајила ранка мала од ловорике да буде плодно. Као и страшило од старога капора да вржје вране не ију śеме.
Прво су се волови спремили најели, спрема од волоех ранила на суво и сигурно, па су се љуђи умили и пошли на вечеру.
Стана је била изврсна куварица, парићала је само зубечку храну, није марила за “алафранга” кужином, једноставну, традиционалну, здраву и квалитетну.
Што је могло бити од зубачког јеловника у прољеће сем јагне што Илија Иво заклао, напуњено оризом, кромидом, метвицом петрусином, чеснаком и јошт што иде, зашвено иглом опанчарицом и вунением концом, ако дође коме која лака, нека пљуне.
Месо око и кртоле у тепсију па у цријепњу и под сач. Вина од лоза иза Граца. Круа домаћега.
Олга и ја и јошт ко од зубачке ђеце може бит сем Митар Ива Митроа, Марко Симин и Алекса Андра Маркоа смо навалили на падишпањ од деветнаест јаик што га је Стана тукла по дана и испекла под сач.
Најљепши комат је била средина која није била печена због удаљености центра сача, била је као крем карамел, Олга и ја навалисмо ожицама сто је Ђуро Кадија донио из Сан Qуинтен затвора, остала дјеца пробаку нас згадит, казаше да је то као да се нетко избљувао, ми смо више били гаљуфи но гадљиви и опуасмо средину, добро ни учињело а коломбоћ ви рађао и вода вазда била у коломбоћ.
Извор: Зупци тимес / Илија Вукотић
