Nutka me sve baka Stana. Godinama dolazim kod nje kad idem u Split. “ Oćete da vam pofrigam malo salame i jaja. Nemojte mi odit gladni. Dobro, kad nećete, skuvati ću ja sad vami kavu. Evo vam pepeljara. Ne smeta meni dim, navikla sam ja na sve gospodine moj. Nije mene život milova. Oćete kasno doć ? Ma što ja to vas pitam. Kad dođete samo kucnite u vrata. Ne spim vam ja nikako. Stalno se molim . Uveče , znate, prodjite Mosorskom ulicom. “

PIŠE: Marijan BRAJAC

Dobro jutro, izvinite da vas pitam………… . Skužajte šjor ja živem u Splitu ma nisan van ja odovle. Dobro jutro, ispričavam se, možete mi kazati ……… ? Ža mi je gospodine, ja nisam odavle. Mogu da pitam, ispričavam se.  Oprostite, htio bih vas pitati.  Dobro vam jutro, oprostite što smetam ………… . Ne znan vam ja. Samo radim vodi. Ako vas ne ometam, zamolio bih vas da mi rečete ………. . A đava će ga znati di je to. Pitajte koga ko žive vode……..  Ma tu van je to , blizu , pitajte koga.

Ma ima li iko ko žive vode, da je rođen tu, da radi tu. Di ste utekli za Blaženu Gospu ? Što je ovo _ nema više nikoga da je stalno  u Splitu. Svi su u nekome prolazu a Split veći nego ikad.

***

Neću da idem sa stanice na Pazaru. Švrljam pomalo između banaka sa verdurom. “ oćemo šjor, evo blitva domaća, vite kako je lipa, kumplira malo. Pršut je iz Drniša. Ne, šjor, ne bi vam znala reć, ža mi je , skužajte.

Oćete duvana ? “ tiho u po glasa šapće jedna prodavačica suvenira na samom rubu ceste koja od Pazara idetamo prema Omišu i Makarskoj .

***

Provesti maltene cijelu noć u autobusu nije baš komplimenat. Agencija je promijenila adresu. Znam otprilike gdje je ma ne i točno.  Hoću malo preko Rive pa ću onda kroz “ Đardin “. Park ko park mada je ovaj drugačiji.

Samo u ovome parku možeš pokarecat Grgurev džinovski palac. Žuti se ko da je od čistog zlata. Ispran suncem, dodirima brojnih turista. Pomalo kriju ma i domaći ne bježe da se onako u hodu ne uhvate njegovog palca.   Svak čini fintu da se kao slučajno tu naslonio. To samo oni ludi turisti hvataju Grgurev palace. Domaći ne.

Kažu već odavno, kad dirneš  palac ostvariti će ti se ono što poželiš.

Svako naše malo misto pa taman veliko kao i Split ima nešto svoje. Između svega Split. Osim Dioklecijana ima i Svetoga Duju. Ima  Rivu. Ima Split pašticadu, ima Ajduka a ima bogami i Grgurev palac. Nije to neki Grga iz Sinja, iliti Dugopolja, Nebitno je to. To je palac Grgura Ninskoga. Biskupov spomenik mi je poznat još iz dana kad sam dolazio tu kod tete za ljetne praznike. Nema tete više. Nema ni barbe Tonija ali Grgur tu stoji. Ne buni se kad mu ljudi punim zamahom dlana okrenu preko njegovog palca. Možda samo on zna što su poželjeli. Ja želim jutros da nađem agenciju čim prije.

Split se pomalo budi. Rasteže se kao čeljade kojemu  fali sna. Trlja Split oči svoje da skine srebro rose na listovima blitve na Pazaru, zlato sa suncem obasjanih zvona na kampanelu Svetoga Duje, svileni pogled iz oka jednog velikog zubaca na peskariji uhvaćenog jutros.

***

Riva je Riva. Ne popit u miru tu kavu kao da nisi bio u Splitu. Kamarjer, žvelti jedan, naoko, mladić nije drugačiji ni za dlaku od ostalih. “ ne znan šjor, ža mi je. Što ste rekli ? Bez mlika, je li, dugu samo . Sać ću ja odma donit kavu “.

*** 

Nedija je, što kažu ovdje. Ne treba kalendar. Po dva tri štivadora u štivi a drugih pet u salonu posade. Pjati prekriveni običnom bijelom, jednoslojnom tankom papirnom salvetom. Ispod je “kokoša “, Na svim našim brodovima danas se jede isto. Komad hladne pečene piletine, jedno jaje u tvrdo, krompir salata. Jabuka je desert. Nas četvorica smo više stari marineri. I mi grintamo ko i timunjeri. “ N’ti Iruda, svaku nediju kokoša “ brontula jedan timunjer i baci  sve u košaru od smeća. Tako je u ono doba bilo svaku nedjelju za večeru, “ hladna večera “. Servirala se odma iza objeda kako bi kogo i kamarjeri sa mladićima mogli izić alavija vanka. Po moru se kuhalo normalno.

“Nemojte bacati , griota je. Ostavite to pa ću ja vazeti i odniti doma “. Ton glasa toga štivadura bio je nekako , kako reći, otužan pomalo. Ostavismo naše pjate i spremamo se izić vanka. Niko od nas đaka na praksi tad nije osjetio u tim riječima miris nekih vremena koja su naoko bila još daleko ispred nas .

Skala pomalo poigrava ispod naših koraka dok silazimo. Bacim pogled na žutu ciminjeru. Da je komanda moja reko bi da je pituraju. Možda i ne treba. Može biti da je samo poškurila malo od prašine od garbuna. Jedno najobičnije ljetno  popodne te 1964. Godina kad sam postao maturant.

“ E, šjor, a ća pensate ?   A jebi ga prika moj, šta ja znam, triba si mi lipo reć di ćeš. Ma nema problema. Izbacit ću ja vas kod “ Slobodne “. To van je tu blizu , pitajte nekoga , svak će van kazat. “

Svak će kazati samo oni koji ja pitam ne znaju. Platim taksi i izidjem. 

***

“ Ne . ne bi van zna reć. Ma to van je tu negdi blizu. Pitajte koga. Svak će van to kazat. To je tu negdi blizu. Skužajte “

***

Ima li u ovom gradu ikoga živoga ko zna gdje je ta adresa ?

***

“ ……………… a je, pari tako ko što ti kažeš ma čuj mene da ti ja rečem. Sve ti ja znan. Viruj mi, ni policija ti ne bi znala bolje od mene. To  je jedna karonja od čovika. Znan ga ja. Navigaje, a ni kapac ocu i materi dat tu dvaest, triest tisuća kuna. A ona bidna, ma ta je ki Gospa , kako je dobra. Znaš  i ćer im je jedna lipa mala. Ista je mati. Oni njegov mulac, ma neće akužat 15 godina a znat će što je pržun. Kažem ti ja, karonja ka i ćaća. Zamisli, reka je da će  itit bovanom  moga Zorzija. Čuj, smeta mu pas u vrtlu šta je zalaja na njega jedan put.  Ma da je on moj. Ma stavila bi ja njega u škvaru čas posla, ma naš kako.Ti mulac ti je pravi kurbin sin.  A iman ti i ovo reći, slušaj me atento sad ………… .

***

Slušam priču. Svaku riječ čujem mada su obje podaleko od mene. Hodaju polako držeći u rukama burse iz kojih se nazire kruh i pera mladoga luka u balice. Upada mi u uho da nema one poštapalice “ an “ već samo “ a “. Nema greške, domaći svijet.

Dobro jutro vam gospođe. Ispričavam se , ćeo bi vas pitat …………….

A vi niste iz Splita šjor ? A di vi navigajete?_ Jeste li na kontejnere oli ste na tankere? Sin jedne moje suside je na one putničke, ma znate vi to kad navigajete. Pa kako kažete da vam plaća nije baš velika a na tankere ste ? Pari se meni da ste vi već dugo na moru, a ? Vidin ja to odma. Eeeee, ma da.

A kako ne bi znala , pa tu živem. Evo. Vratite se samo ovih deset metara i tu van je vaša agencija. A je tribali su stavit i tabelu. Ća je , je. A kolika su van dica ? Znate , ima jedan čovik, znam mu mater. On ide samo za Ameriku. A Vi ste za Japan i Koreju, kažete .  

Baš smo se išćakulali. Kad sam malo prije toga, na samom ulazu pitao jednog prolaznika bilo je ono “ skužajte, ne bi van zna reć. “

***

A je, vidim sad i ja.  Stvarno je bilo blizu. Zaludu ti sve koliko je daleko ili nije ako ne znaš pa tam da ti je ispred nosa kao što je i bilo.

Lijevo preko Pazara ili cu desno ? Idem desno. Preko Pazara je bliže ali Grgur nije tamo. Vadim španjulte iz špaga i gledam oko sebe. Split bruji. Život se osjeća u zraku. Ćuti se i u pokretima one težakinje što u ruci drži  rodulin domaćega sira pokazujući ga nekoj ženi. Odsjaj zidova Dioklecijana u staklu parkiranog auta. Pripeklo je već. Ljeto je . Ako neće sada kad će. Je li mi se učinilo da sam čuo tri kratka fišća brodskom sirenom? Znači, neki je vapor partio, taman se largo od rive i vozi krmom. Diše Split, diše.

***

Na panou filmskog programa Amarkord. Naravno  Felini. Mala enigma. Što je to zapravo amarkord. Neko mi je jednom rekao da misli kako je u pitanju neki starinski muzički instrument.

***

“ Štaš’ prika ? Ća ćeš popit? Jesi naša oni tvoj ured , a ? A jebi ga ,viš’ , jesan li ti ja lipo reka da je to tu negdi blizu. Dobro ti je da si me pita. Zna san ja. Lipo sam ti objasnija jutros. Šta si reka, nećeš Žuju?  Dobro donit ću ti jedno domaće. Točeno si reka, a ? “ Već smo na ti, kamarjer i ja.  Nije ni to loše. Kad u nekome mjestu počneš upoznavat kamarjere pa eventualno i one noćne pomagačice znaš sve što se događa u gradu.

***

Lijepo li je kad završiš poso. Lijepa je i sjena one tende od onoga kafića na Rivi kod Kapetanije. Vapor na putu za Ankonu čini okret u desno da ostavi Split. Putnici ko zrna šipka nabijeni po palubama.

Jedan put samo sam išo za Ankonu. Krcali smo nekakvu šenicu, mislim. Možda smo je i iz Turske doveli tamo mada tu ima šenice koliko oćeš. Ko će ga više znati. Blizu Ankone je Rimini. Veliko ljetovalište. Duga monotona pješčana plaza. Ljeti grad od suncobrana i ligenštula.

***

Nema smisla sad da pametujem, da vam pričam sve što je Emilia Romagna. Mortadela, sir parmiđan za pastu šutu, vino, Lambrusco. Glavni grad, Bologna. Zovu je i “Bologna Rossa” – Crvena Bolonja. Tu su uvijek ljudi bili malo ljevičari. Osim plaže,  Rimini je poznat i kao rodno mjesto poznatog filmskog velikana. Federico Felinni , oni što je snimio onaj, sada već kultni film, “ Amarcord “. Zapravo Federico se rodio u jednome selu , tu, blizu Riminija.

***

Preko puta mene , na drugu bandu puta , u sami kantun Dioklecijana bila je jedna oštarija. Ona prava. I sad je tu neka konoba ali nije oštarija. Nema na banku one zastakljene police sa sirom škripavcem unutra. Nema ni one bijele porculanske zdjele sa ispucalom površinom, pune tvrdo kuhanih jaja. Ni one pjadele sa slanom ribom.

Znatno kasnije ,jednom sam tu ušao. Niko me nije ni pogledo. Nema ni razloga za to. Uostalom nisam ni vojnik. Izostaje ono “ ej vojak, oklen si ti “.

Platio sam ono piće što sam ga naručio , logično. Sjeo sam tu taj put radi jednog kratkog filma. Često puta je završavao riječima, “ sve je plaćeno vojak. Kako da naplatimo mornaru kad dođe i pita dvi slane srdele i čašu bevande. “

Neko od onih penzionera bi mi  pričao onda kako je bio na Visu tri godine. Stari neki filmovi. Slike su se dobro izgulile  na traci. Danas više niko ne zna ni što je gemšt ni što je špricer. Doduše ima stvari koje ni ja ne znam. Cappucino, macchiato, café latte, deutsch kava, bijela kava. Meni je to sve kava sa mlijekom ma nije.  Meni je svejedno. Ja uvijek naručujem dugu, u veliku kikaru i bez cukara ili barem jako malo.

***

Mogo bi ja sad udarit u priču pa da i potraje. Sjedim u onom kafiću pored kapetanije a gledam u onu konobu preko puta. Ustvari, ako ćemo pošteno, skoro je i ne vidim.

A kad smo u Splitu da vam rečem po “ spliski “. Skoro da sam zaboravio. Amarkord u dijalektu talijanske pokrajine Emilia Romagna se izgovara “ a m’arcord.”. Izraz je ustvari teško je prevodiv. U svakom slučaju i bez dvojbe, u pitanju je uspomena , sjećanja.

Meni je ipak nekako najbliži malo proširen, inače potpuno prihvaćen  prevod :“ nostalgično sjećanje “.

***

Čuo sam da je Pišta odavno u Americi. U to doba znalo se reći za svakog mađara da je Pišta. Ono zezanje sa padežima je bilo nešto drugo. Ne uvijek ni pristojno. Što ćeš. U nekim stvarima je svaka vojska ista.

Bilo je negdje pred Novu Godinu. Znali smo da ćemo svi poći par dana doma. Bili smo baš na Rivi prekoputa autobusne  stanice. Još ga čujem kako kaže “ Znaš Brajac donesem ja tebi jedan boca moj domaći pravi kajsijevača pa da vidiš što je to. Samo ti zajebavala mene ne kako ja govorim “

Hej , hej, što je ovo _ pokvaren kalkulator. 43 godine od tada. Nekad mi se čini da sam stariji od Keopsove piramide. 

***

Diše Split. Diše I ćakulom onih par sredovječnih dama koje ispijaju svoju kavu za stolom malo dalje od mene. Možda je ona sjeda,  sa crvenim rećinima bila  ona što se posvađala sa Zlatkom. Bili smo se tek ukrcali. Iza prvoga Nautike. Išli smo na Marjan. Danas samo stariji splićani znaju da to nije Marjan već Merjan. Tako se zove to poznato brdo poviše Splita. Ne znam da li je tu još zoološki vrt.

Kad joj je Zlatko rekao da su cure iz Dubrovnika ljepše od splićanki baš se arabjala. Bila mi je smiješna kad mu je rekla : “ Čuj ti mene, ako ti zalipim jednu trisku parit će ti se da si u Londri pa ‘š znati di su cure lipše”.

A baš ga je peklo toga ljeta te 1962. Mi pametni. Krenuli pješke iz Sjeverne Luke do grada. Zapravo htjeli smo da zaštedimo na cijeni autobusne karte da imamo za pivo. Pila se sarajevska, točena. Danas je to uvozna bira. Onda, prije tih 55 godina bila je domaća.

Ma baš kako bi romanjoli rekli,  a m'arcord. Mi ricordo kažu talijani kad govore književnim jezikom. Sjećam se. Stvarno se sjećam svega toga , još uvijek.

Jedan moj mali splitski  amarkord. Jes, što da ne priznam. Ima tu kap neke nostalgije.

Kao i onu zimu 1974. Bura je puhala jako. Kaže meni Pišta iz Bečeja. Znaš, ti mene ne zaje bavaš kako ja govorila. Donesem ja tebi kad se vratim jedan boca moj pravi domaći kajsijevača.

A m'arcord

copyright © Capt. Marijan - Maro Brajac