Šalter me naveo na kolumnu ovu...

Ponekad u svakodnevnom haosu i nekulturi koju vidimo na ulicama našeg grada se zapitam “ ko su ovi ljudi, gde su moji Barani?”
Da, sasvim shvatam da se grad zadnjih trideset godina naglo naselio što ljudima iz nesretnih pogodjeni ratom devedesetih , što silnih stranih investitora krajem prve decenije dvadeset prvog vijeka , što zadnja “ invazija” ruskog i ukrajinskog podneblja na našu obalu.
A onda dolazimo u situaciju da nema više poznatih lica po našem gradu, ne srećemo se kao nekad, sve nekako strano, tudji jezik na našim ulicama, bahatost I gledanje sa visine od strane nekih koji su došli u zadnjoj turi.
Devedesetih su nam dolazili svi staleži društva sa prostora ex Yu, oberučke smo ih prihvatili a da bi bili humani ustupali smo im uz obećanje države da će pokrivati troškove mjesečnih režija . Primih ja tada dve porodice i isprva mi je od strane moje države plaćano za njih , a onda je sve to počelo da bude natezanje , dok na kraju više nije plaćano, a oni nemaju gde da se isele. Te tako dodjoh u situaciju da mi isključe struju I telefon. Svakodnevno sam gledala kako s mukom stečen stambeni prostor moje kuće koji je ustupljen tim porodicama biva uništavan.
Donosili su pomoć sa svih strana, to više nije moglo ni u kuću da stane pa su ga skladištili po kolima , a svako jutro su išli na pijacu da istu tu pomoc prodaju nama gradjanima Bara. Nekako se raskačih sa njima kad su im donacije ogradile kuće , nekom u Baru-Sutomoru, nekom po Srbiji. Ostade mi uništen prostor u kom su boravili, gomile kubika vode, toliko potrošene vode, da su mi isključili I vodu, odneli vodomjer dok sam bila van kuće.
Naravno sve je to ostalo meni da platim I da saniram da krenem dalje. Humanist? Vredi li biti human I saosecajan? Humanist me koštala toliko da sam naredne dve godine plaćala u rate ono što sam se zadužila kod banke da sve njihove troškove podmirim.
Tada bijah bez posla , pa se uputih na biro rada da se prijavim na neki oglas, tamo mi rekoše “ primili su raseljena lica jer njima treba posao da prezive” … a gde smo mi državljani ove zemlje od rodjenja, ili mi ne treba da prezivimo?
Onda smo se nakon nekoliko godina sreli sa silnim ruskim investitorima koji su novac nosili u džakovima I išli od kuće do kuće ko će da proda , cena nije bitna - šta to beše tada? Pranje novca, meka za pranje novca … Pokupovaše oni sve što su mogli, ja se zainatih pa ne htedoh ništa da im prodam,i sada se možda kajem, I ovom pameću jer sa one mrtve tačke od pre par decenija infrastrukturno nismo se pomerili.
Onda je krenula divlja gradnja I uzurpacija svega I svačega , zakon jačeg… haos na sve strane , bez ikakvih standarda I ograničenja, a kamo li kontrola I nadzornih organa. Nikoše nama tada višespratnice koje su bile toliko luksuzne spolja da nismo morali da zamišljamo šta je tek sve unutra.
E bas tada kupi se komšijska kuća do mene, pa da se ogradim od njega krenuh da budem savjesni gradjanin u skupljanje dokumentacije da stavim ogradu od tvrde gradnje po tadašnjoj staroj granici.
Ograda se smatra kao – pomocni objekat?
Predam sve svesna da je sve 1/1 I da je I tada bila neka stara željezna ograda postavljena na moje pa samo da je zamenim tvrdom gradnjom I ogradim se od novih komšija. Cvrc, stiže mi tada iz Opštine “ odbija se “ uz silna obrazloženja… ne daju mi da na svoje stavim ogradu , a kupljeno davne 1966.god. tako sam se nemocno I jadno osjećala da mi ne daju ni ogradu da stavim, a oko mene se zidaju višespratnice?
Opet se zapitah gde smo mi gradjani ove zemlje?
A onda najnovija dešvanja, stizu nam ratom pogodjeni ljudi iz Ukraine I Rusije… opet ih oberučke prihvatamo, bez ograničenja… takvi smo mi izgleda, na uštrb svojih gradjana sve može…
I tako oni dodjoše sa besnim autima I svojim bahatim ponašanjem prema svemu.
Tačno idemo primiti bahatost od njih, jer na svakom koraku vidimo tu njihovu bahatost, a mi smo kao pelceri svugde se “primamo”. U saobraćaju su nedaj bože bahati, a bogme I na drugim mjestima. Imam nekog psa koji je sam došao jer mu gazde kupise kuću al njega ostaviše na ulicu pa se nekako meni prilepio I on nije veliki, a bogme nije ni mlad. Dobrica jedna koja nikad nikog nije napala,ujela,decu obožava, svoju mačku isto. Verno leži na otiraću kad nema nikog kući I tera sve lavežom. Voli on tako da prošeta po ulici jer to mu je bila navika kad je bio tudji, pa mu ostalo. Jednog dana sam videla momka koji vodi nekog opasnog psa ulicom , a ovaj moj nesretnik bio na ulici u tom momentu čuh tog momka na ruskom sa povišenim I oštrim tonalitetom, izadjoh ispred vrati da vidim kakva je to vika al sam zakasnila, on je nahuskao svog psa na ovog nesretnika I samo sam videla napad I kako ga ovaj njegov pas vata za vrat . nesretnik je cvilio iz sveg mozga , dok sam se snašla da nadjem penkalo (pajser) trajao je napad. Izletela sam sa penkalom I video me da trcim kroz dvoriste , samo trgnu onog psa I potrča niz ulicu.. dok sam ja izasla on je vec bio odmakao na nekih 15-20 metara al sam viknula za njim “ jos jednom vidim tebe I to tvoje kuče odje u ulicu, sve ću ti ovim pajserom po koljenima da ga više ne setas”. Čuo me , sve mislim da me I razumeo jer od tada ga viŠe nikad nisam videla našom ulicom, ima drugu uporednu ulicu pa zaobilazi mene “ludu ženu” . Kako vidim , koje sam sreće po stare dane ce me privoditi specijalci zbog nasilnistva na javnim povrsinama. Uglavnom penkalo se sad preselilo u auto 😊
Onda se suočavamo da u početnim razredima ima više njihove dece nego naše. Kad se u škole uvodi ruski jezik kao obavezan jer više ni po Baru ne možemo čuti naš jezik?
Šalteri...
Odem u MUP da izvadim neka dokumenta , rekoše porani, gužve su. Poranih 20 minuta jueče pre otvaranja I bijah jedanaesta. Otključavaju se vrata tačno u 8h a do tada nas se nakupilo preko četrdeset.
Sluzbenica koja otvori vrata odmah jačim tonom naglasi “ šalteri 3,4 i 6 su za strance , a broj 2 za nase” odlicno, super, lepo da lepse ne moze biti, postali smo gradjani drugog reda u svojoj zemlji.
Njima tri, nama jedan… ima ih više, ok… ali zar ne može dva njima , dva nama pa kad nema nas ,nek preuzme njih? Sve se može samo kad se hoće , al se neće …
Pitam se gubimo li naš indentitet,tradiciju,kulturu,govor,običaje…
Na kraju samo mogu reći poznati citat od Laze Lazarevića “ Sve će to narod pozlatiti” …
/Autor poznat redakciji - tekst prenešen integralno/