Piše: Milan Vujović 

Trebalo je za vršioce dužnosti direktora škola i vrtića postaviti one koje je predložio kolektiv, kad je već traženo njegovo mišljenje, a onda se natenane oslobađati eventualnih ostataka DPS i SD agitatora, odnosno onih koji su zloupotrijebili funkciju direktora u političke svrhe ili su se pokazali kao nesposobni. Nova školska godina je preveliki zalogaj za partijske kadrove koji malo znaju o poslu u koji uskaču.
Uopšte, čini mi se da je kadrovska politika nove vlasti loša. U nekim segmentima (ako je moguće) i gora od prethodne. A možda je to samo zbog toga što one prethodne kadrove uglavnom nismo znali, a ove sadašnje uglavnom znamo.
Mučno je ako je jedini argument za odbranu nekoga taj što ga svi napadaju.

* * *
Piše veliki Mihailo Lalić u „Prutom po vodi“, u svojim „blogovima“, 10. novembra 1958: „Kad je Ivo Andrić putovao u Carigrad da vidi kako izgledaju mjesta koja je on zamišljao i opisivao – sretao se tamo s potomcima bosanskih i hercegovačkih muhadžira prebjeglih poslije 1878. U njihovim porodicama još se govori jezikom zavičaja iz onog vremena. Pitali su Andrića šta mu je zanat, od čega živi u Jugoslaviji. Kad je rekao da je pisac, oni su ga popravili:
’Ne kaže se pisac nego pisar. Ti si pisar: plaća ti se da zapišeš šta ti se reče.’
Zanimljivo je da i ovamo ima ljudi, naročito na vlasti, koji, slično muhadžirima, za pisce misle da su pisari, i to nekako njihovi pisari…”

* * *
Pričao mi je otac kako je Omladinski bataljon zanoćio u nekom selu i kako je jedan borac popio vedro mlijeka i pojeo jabuku da utoli žeđ i glad. Učinio je to bez znanja domaćina, pa su ga drugovi tu na licu mjesta – strijeljali. Pucao bi i moj otac da je bio određen. Srećom nije, ali su ga oči nesrećnog mladića, osuđenog po kratkom postupku na smrt, čitav život progonile.
Njegovog mlađeg brata Radovana, ubili su četnici 1944. godine. Imao je samo 16 godina. Nosio je neko pismo od jedne do druge grupe partizana. Kada su, po oslobođenju, pobjednici došli u kuću mog đeda Nikole Ivanova na Njivama, u Ljubotinju, i saopštili da su uhvatili „onu paščad“ koja mu je ubila sina, stao je kao ukopan i, teško dišući, prozborio: „Puštite ih.“ A njegova se tada poštovala. Sinu Milutinu (komesaru Mećavine brigade), starijem bratu mog oca, te iste večeri je ostavio u amanet: „Nemoj, slučajno, da mi ko od te pogani dođe na sahranu!“
I sad treba sa razumijevanjem da slušam „antifašističke“ poruke onih koji su pokrali milijarde crnogorskih „jabuka“, kao i potomaka onih koji su proglasili nezavisnu Crnu Goru pod okupacijom fašističke Italije, 12. jula 1941. godine?!
Neka, hvala.

* * *
„Barski ljetopis“ je odskočio 25. jula, koncertom Dine Desančić (violina) i Safeta Drljana (harmonika). Dina se te noći vinula među zvijezde, tamo odakle je posmatra njen otac i bdije nad njom kao što je to činio za života...

* * *
S koronom su nam se vratile vrućine, one nesnosne, ljepljive. Kad izađemo napolje, prva nam je briga da se dohvatimo hladovine. Zapravo, čitav život tražimo „debelu ’ladovinu“, stvarnu i metaforičnu. Od stvarnih, najbolja je pod krošnjom kakvog drveta, recimo, lipe. Ali i čempresi dobro dođu. Nekada bih, na povratku kući, kod gimnazije, uranjao u drvored čempresa i onaj dubok hlad, kao žedan u izvor.
Čempresa više nema, nema ni obećanog parka, ni tog, ni onog, gromoglasno najavljivanog, prekoputa dvorane „Topolica“.
A ne bi trebalo zaboraviti da je sve počelo s čempresima i „čempresarima“...

* * *
Na Velikoj plaži sam se trkao s najmlađom kćerkom i htio pošto-poto da je prestignem. I, evo, danima vučem lijevu nogu.
Sve bi bilo u redu da se dan ranije, na književnoj večeri, nisam pohvalio kako sam uskladio želje i mogućnosti.