Пише: Милан Вујовић

Око 22 сата...
„Ало?“
„Е?“
„Што радиш?“
„Што те брига.“
„Да није касно?“
„Откад си толико фин?“
„Ма, због себе те никад не бих звао!“
„Нека, знам те, реци што ти треба?“
„Лари сад црче лап-топ, а ујутро путује у Нјемачку, па...“
„Долазим у Склониште за десет минута.“
Пише: Милан Вујовић
Послије два сата...
„Лаки, сунце, реци оном твом оцу да дође за лап-топ. И да знаш: ради њега не бих прстом мрднуо.“
„Хвала, чика Ноцо!“
Већ недјељу дана Новак Ноцо Брајовић заувијек почива на Гвозден бријегу. Пуне 34 године провели смо заједно у Радио Бару. Никад се нисмо посвађали, а не памтим да смо један другом упутили лијепу ријеч.
Нисам улазио у Радио откад је умро, на одмору сам. За разлику од њега, не недостајем никоме. Без мене Радио може лако, без њега – тешко. Био је самоуки геније за прецизну механику и један од најталентованијих црногорских музичара.
Током наших бесконачних разговора о Радију знао сам, понекад, да оговарам недовољно писмене и забушанте, он, дјечачки искрен, причао је, занесено, само о томе како да унаприједимо програм.
Био је човјек од принципа, од ријечи, од нерва.
Није умио да устукне, ни пред ким, ни пред чим – тај мој, само наизглед, груби друг, велике, чисте душе и меког срца.

* * *

Још је Конфучије, кинески филозоф који је живио у шестом и петом вијеку прије нове ере, рекао: „Човјек треба да живи, док треба да живи, а не док може!“ Новак Брајовић је, из многих разлога, требало још да живи...

* * *
Има људи који човјека годинама обасипају, из, голим оком, невидљивог разлога, својом пажњом и љубазношћу и онда се, из исто тако непознатог разлога, разочарају у њега и наљуте. Послије тога постане им већи непријатељ од било кога другог.
А човјек је био и остао исти...

* * *
У коју год траку да станем на наплатњ рампи код тунела „Созина“ – промашим, у оној другој ред се брже смањује. Исто је и кад бирам касу у „Волију“ – увијек налетим на спору касирку или онај испред мене накупује потрепштина за годину.
Први пут кад погодим, частићу себе парчетом хљеба с глутеном, а можда и кафом с коцкицом шећера.

* * *
За Мојковац сам знао по јаловишту; по томе што у њему не стаје „пословни“ воз; по Мојковачкој бици, славној епопеји црногорске војске; по Подбишћу, родном селу Милована Ђиласа... Од овог јула знам и по „Еко селу Ћорић“.
Вишеструко добар и мотивациони потез Владе о додјели туристичких ваучера просвјетним и здравственим радницима, искористили смо да неколико дана проведемо у Мојковцу, тачније у Подбишћу. Нисмо очекивали ништа, а добили смо одмор као из снова.
Када су Драгана и Радоје Ћорић 2010. године почели да граде кућицу за издавање на плацу, који је прије пола вијека купио Радојев отац Ново, многи су их одговарали ријечима: „Јесте ли нормални, ко ће вам доћи у Мојковац?“ Сада већ имају „еко село“ од пет, за боравак, веома удобних објеката, са 24 кревета. Све куће, од темеља до крова, њих двоје су сами подигли и опремили. На имању од 15 хиљада квадрата, на 1.100 метара надморске висине, успијева им разно воће и поврће и све је на располагању гостима. Али, од свега је важније гостопримство ово двоје младих, вриједних, насмијаних људи. Прошле године сезону су им спасили Руси, који често скокну с мора до „Еко села Ћорић“, а ове, с обзиром да су на Владиној листи од 415 власника приватног смјештаја који послују по закону и од маја су пријављени и за овај вид туризма, очекују бројне црногорске просвјетаре и медицинаре.

* * *
Али, да бисте дошли до Подбишћа и вратили се из њега, морате да имате и парче среће – да вас мимоиђе нека од бројних аветиња на цести које су се, овог љета, намножиле, чини се, као никад прије. Ваљда су сад дупло аветнији због прошлогодишње корона апстиненције. Не хају ни за ограничење брзине ни за пуну линију, а претичу и у тунелу...

* * *
Каже ми Нађа: „Е како си нервозан кад нешто радиш по кући. Срећом, не радиш ништа!“
Хтједох да одбрусим најмлађој кћерки, али застадох и – покрих се ушима.