Esej i naučni rad Biljane Vukmanović postali dio trajne dokumentacije Zadužbine Iva Andrića

Na današnji dan obilježava se Jubilej, 60 godina uručivanja Nobelove nagrade Ivu Andriću, jedinom književniku sa bivših jugoslovenskih prostora koji je dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Esej “Reč” i naučni rad “Poetika snova u Andrićevim pripovetkama” mr Biljane Vukmanović iz Bara, povodom ovog važnog datuma postao je trajni dio Zadužbine Iva Andrića u Beogradu.

10. decembra 1961. godine laureat iz Jugoslavije, zajedno sa doajenima nauke i svjetskom književnom elitom, stupio je na raskošnu scenu pseudobarokne dvorane Koncert – hola u Stokholmu, pred sedamstotina zvanica. Uglednom skupu, naš dobitnik Nobelove nagrade za književnost predstavljen je riječima: “Andrić nosi u sebi mnogo nježnosti za ljude, ali ne uzmiče pred strahotama, niti pred nasiljem, koje u njegovim očima potvrđuje stvarnost zla. On je pisac koji je majstor jednog sasvim ličnog, originalnog kruga motiva. On stvara jednu dosad nepoznatu stranicu svjetske hronike i obraća nam se iz dubine napaćene narodne duše Južnih Slovena.”

Andrić je potom primio povelju izrađenu za tu priliku, na kojoj su zlatotiskom ispisani podaci o laureatu i sastavu Nobelovog komiteta koji je donio odluku, kao i sam tekst odluke sa obrazloženjem, na švedskom jeziku. Piscu je uručena i zlatna medalja sa Nobelovim likom na aversu i sa reljefom mladića koji pod lovorom zapisuje pjevanje muza, odnosno stih šestog pjevanja Vergilijeve Eneide: „Kako je slatko vidjeti ljudski život oplemenjen pronalascima”, kao i Andrićevo ime. Laureat je dobio i ček Skandinavske banke na 250 000 švedskih kruna, koje je ustupio za unapređenje bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini. Tom prilikom Andrić se prisutnima obratio svojim esejom „O priči i pričanju”, koji je započeo riječima:
„Moja domovina je zaista „mala zemlja među svetovima”, kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnim, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost nametnula...”

Ovaj datum u Crnoj Gori obilježava priznanje da su esej “Reč” i naučni rad “Poetika snova u Andrićevim pripovetkama”, mr Biljane Vukmanović iz Bara, kao naučnog radnika i književnog stvaraoca iz Crne Gore, postali dio trajne dokumentacije Zadužbine Iva Andrića u Beogradu, o čemu ju je obavijestila Biljana Đorđević Mironja, savjetnica u Zadužbini. Takođe, Vukmanović je svoj naučni rad “Poetika snova u Andrićevim pripovetkama”, kao učesnik iz Crne Gore, predstavila na onlajn Međunarodnoj naučnoj konferenciji „Konteksti 2021”, održanoj 01. decembra u organizaciji Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i na taj način, svojim radom i stvaralaštvom podsjetila na datum, izuzetno značajan za cjelokupnu kulturu baštinu balkanskih prostora. Naučni rad biće uvršten u Zbornik konferencije, dok će esej „Reč” biti objavljen u časopisu za kulturu i kulturna pitanja Glasnik, Narodne biblioteke „Radosav Ljumović”. Ovim povodom predstavljamo esej „Reč”, mr Biljane Vukmanović, posvećen stvaralaštvu Iva Andrića na dan Jubileja – 60 godina uručivanja nagrade.

REČ
Reč je ono što jesmo, najjače oružje našeg bića. Odraz našeg unutrašnjeg stanja. Naš intelekt, duhovna snaga i moć. Seme misli koje raste i preobražava se u reč. Njome govori naša duša i um. Može da seče mačem i razgali toplinom. Uvek je ono što smo mi u trenutku kada je izgovaramo. Naša misao, namera, želja. Ona ima moć da oplemeni, podigne, preobrazi, uteši, nauči, oslobodi, ali i preobrazi, povredi, razočara, ona može da bude zatvor ali i postolje, poraz i pobeda. Nekada izgovorena reč ima razornu moć. Jednom izgovorena, ona ostaje. Možete da se pokajete, postidite – reč ne možete da vratite, poništite, da joj umanjite značaj, izbrišete je. Od trenutka kada je izgovorite ona postoji, bitiše, onako kako ste vi hteli. Njome ste pokazali kakvi ste, ustvari. Da li oštri, osioni, drski, kritični, katarzični ili plemeniti – sve se to preslikava u reč. Neke od njih ostaju senka tokom čitavog života. Kad legnete, ustajete, smejete se ili plačete, neka, nekada davno izgovorena reč vas muči, pritiska, prati kroz život. Ne možete da je se oslobodite. Sa druge strane, možda ste nekada izgovorili onu kojom ste zakopali ratne sekire, iznjedrili neko lepo osećanje, ozarili nečije lice. Izgovorena je i ona ostaje. Misli su brze, a time i reči. Kao odraz tih brzih misli, u ljutnji ili razočarenju, reč može da poseče. One su odraz našeg unutrašnjeg stanja. Osećaj mržnje, zavisti ili nezadovoljstva stvara uvredljive reči. Ako ste drugačiji od onih koji su te reči proizveli to znači da vas takvi ljudi ne mogu uvrediti. Naprotiv, navešće vas da upravo te ljude naučite drugačijim rečima i pokažete da, nasuprot njima, postoje neki drugi, bolji od njih. Reč znači odgovornost. Odgovorni smo za sve što izgovorimo. Oslušnite sebe. Jesu li vaše reči nekoga povredile? Počnite da razmišljate o tome, odgovorni ste ako neko pati, a možda ne treba da pati, ako je neko tužan a možda ste rečima mogli da ga usrećite. Treba pažljivije slušati svoje reči, to je način da bolje upoznamo sebe. Međutim, kada govore drugi naše osluškivanje intenzivnije je prisutno. To je znak da druge želimo bolje da upoznamo i razumemo.

Reč je tvorac. Kroz istoriju čovečanstva prve reči izgovarali su najmudruji. Rečju počinje civilizacija, zakoni i država. “Jezik je obećao, nije pamet.” – tako je rekao Platon. Obećao je a onda stvorio državu – pisanom rečju. Zakonom. Pre reči - mudrost. A onda zapis. I, reč je počela da vlada svetom. Da uspostavlja pravila, štiti, brani, kažnjava. Uzima i daje. U reči je dobro ali i zlo. Dobro, ako reč okuplja, miri i spaja. Zlo, ako razdire, ruši i udaljava. Ima i ovih i onih. Postoje one koje bismo voleli da slušamo čitavog života, ali i one koje nikada ne želimo da čujemo, one koje nagoveštavaju nešto loše i strašno. Čovek nije svestan koliku moć ima reč, čak i ona neizgovorena. U nama može da stvori pravi kovitlac misli, bujicu nemira. Preobrazi našu bit u neko nepoznato stanje, preti da se izlije kao reka iz korita, stvarajući strah. Mi ćutimo a neizgovorena reč govori u nama. Tada je treba zapisati. Osloboditi se. Ona i tada, zapisana, postaje živa. Počinje da živi na papiru. Reči iz bujice misli, stavljene na papir, danas su velika dela, neurušeni bedemi trajanja kroz vekove, snaga čovekovog uma i bića. Njegova suština postojanja. Kao pisana, reč živi jedan drugačiji život. Istovrememo, život jednog čoveka i život jedne umetničke duše. Tada možemo da govorimo o lepoti reči u njenom potpunom smislu.

Najveća snaga i lepota reči jeste u reči pisca. Nijedna književna tvorevina nije nastala a da se prethodno u mislima stvaraoca, tvorca tih redova umetnosti, nije kovitlala reč, tražila svoj put i svoje mesto. A potom ga pronašla i tu ostala zauvek. Nastaje delo. Svako umetničko delo jedno je živo svedočanstvo čovekovog bitisanja na ovom svetu. Međutim, niko kao Ivo Andrić, ovaj pisac nad piscima, vizionar, suptilni genije, svestrani boem, nije lepše govorio o reči kao što je on u svom eseju “ O priči i pričanju”, prilikom dodele Nobelove nagrade za književnost, 10. decembra, davne 1961. godine.

“Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo o sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. (...)
(...) Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.”

Da li snažnije govori trenutak u kojem rečju beleži sliku svoje duše, njegova epska rečenica ili moć imaginacije, teško je odrediti. I u jednom, i u drugom, i u trećem, ono što opredeljuje njihovu vrednost jeste reč. Da li je čitamo preobraženu u misao ili posmatramo kao andrićevsku imaginativnu nit, ona ima moć da nas, kao čitaoca i kao čoveka, u potpunosti preobrati, navede da razmišljamo, dovede u vezu sa suštinskom niti rečenog. Tada, hteli to ili ne, postajemo deo andrićevskog sveta, njegove reči, priče i pričanja. Čak ni oni koji ne vole takozvanu „dugu rečenicu”, često svojstvenu nobelovskom geniju, i koji u sažetoj misli vide „veću umetničku vrednost”, ne ostaju ravnodušni na Andrićevu moć reči. U čemu je, ustvari, njena moć?

Moć je u trenutku. Andrićeva reč svoju snagu nalazi u trenutku. Trenutak emocije, viđenja, doživljaja, događaja, sećanja ili stanja pretvara se u reč, u misao. Ne može se oteti utisku da je svaka njegova misao prvo trenutak a onda promišljanje preneseno na papir. Jedno od takvih stanja iznjedrilo je “Razgovor sa Gojom”, kada pisac spram sebe vidi španskog umetnika, iz 1819. godine, i započinje razgovor sa njim. U varošici u kojoj je rođen, on ga vidi, sa šeširom, u tamnozelenoj kabanici. U stanje imaginacije staje razgovor sa Gojom, više Gojin monolog tokom kojeg Andrić, u liku Paola, iznosi svoju viziju umetnosti. Stvaranje nije lako ali čoveka nagon za stvaranjem navodi da stvara umetnička dela, koja ostaju iza njega. “U prostoti je klica budućnosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i jednostavnost. To su dva lica života. Nemogućno je sagledati ih oba u isti mah, nego se uvek gledajući jedno mora izgubiti drugo iz vida.”

U ovom eseju Andrić je upotrebio reč kao oružje kojim se u tom trenutku borio u ime umetnika čiji su neprijatelji svi oni koji ne razumeju stvaraoce i genijalce, koji ih ne prihvataju, odbacuju, čak su spremni i da im sude i osuđuju ih. To je onaj talasić učmale površine mrtvog mora koju i Domanović maestralnom satirom dovodi u vezu sa svima koji žele da budu neprolazni, da svojim vizijama menjaju svet, ali su nasuprot njima bezlični i prazni pojedinci. I onda i danas. Tako se ovde umetnik predstavlja kao “sumnjivo lice, maskiran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem.” Očito da Andrić trenutak pritiska i nerazumevanja kroz koji je prolazio pretače u razgovor sa Gojom, razgovor o umetnosti. I kada pati i strada, umetnik stvara. U ovom slučaju stvara reč, misao, delo. Pisac se rečju suprotstavlja opstrukciji genijalnosti. To je Andrićeva poruka. Svako stvaralaštvo prati prokletstvo negodovanja. Stvaralaštvo umetnika uvek prati stvaralačko prokletstvo. Jer, čovečanstvo vekovima odbacuje genijalne, stvaraoce. Šta bi se desilo da svoje misli nije stavio na papir? Verovatno nikada ne bismo imali privilegiju da pročitamo nešto toliko savršeno i naučimo o umetnosti iz ugla onog koji u isto vreme i trpi i stvara. Iz Andrića progovara neshvaćeni umetnik, a neretko je bio neshvaćen. Njegova reč postaje most između svih neshvaćenih koji od tog trenutka više nisu sami. On postaje njihov zaštitnik, njihova muza. Umetnik nije običan smrtnik, on je besmrtan jer iza njega ostaje stvoritelj u obliku umetničkog dela. On je i vidljiva i nevidljiva strana stvarnosti.

Andrićeva reč bira trenutak. Ne škrtari kada je pretvara u misao. Ona je bogata, sofisticirana, omeđena rečenicom koja je najčešće duga ali duboka, sa kosmičkom moći odvođenja čitaoca u svet opažanja i emotivnog delovanja. Ono o čemu govori mi vidimo i doživljavamo. Njegova reč ima snagu jednostavnosti koja naše misli pretvara u složene riznice, regeneriše um, bistri misli, otvara vidike, daje značaj sitnicama, ni od čega stvara nešto, beznačajno pretvara u bitno. Neretko, zahvaljujući njima spoznajemo mudrost, te i sami počinjemo da biramo reči i određujemo se prema njima kao zasebnom fenomenu od kojeg zavisi kako će nas neko razumeti ili doživeti. Andrićevo čulo za lepo svoje ovaploćenje pronalazi u reči. Kroz reč, njegova emocija uvek korespodira sa estetikom, stvarnost sa umetnošću. Nešto do tad skriveno postaje ubojito, ali ne u negativnom kontekstu već u kontekstu snage ličnog doživljaja. Doživljaj Andrićeve misli je snažan, on prodire u svaku poru našeg bića. Njegova reč je mnogostruka zato što je i svaka njegova misao slojevita, sa ko zna koliko značenja. Kao takva, jednom pročitana, u nama kao čitaocu ona budi žeđ za novim traganjima za njenim moćima i značenjima. Od njih postaje gusto tkana naracija, u čijem je središtu misao poput neuhvatljive igre.

Andrićeva reč je reč običnog - neobičnog čoveka, ali u njegovoj rečenici ona dobija snagu mislioca, filozofa, umetnika, logičara, estetičara i lingviste. Sve to, od trenutka kada tekst počne da živi u njemu, postaje i čitalac koji ne ostaje imun na snagu piščeve reči. Jer, njegova misao navodi na razmišljanje a pripovedanje budi osećaj za lepo. Andrićeve reči su vodiči ka onome što do tada nismo primećivali, o čemu nismo razmišljali, što ćemo, možda doživeti, vodiči ka saznanjima, traganjima. O svemu što je govorio, govorio je jednostavno i sofisticirano u isto vreme. Međutim, čini se da je svojom rečju imao da kaže puno toga. Samo u „Znakove pored puta” utkao je mozaik čovekovih zapažanja, koji nisu samo zapažanja već zbirka fragmenata njegove duhovne i životne borbe koji su vremenom prerasli u riznicu mudrosti. Ovde njegova reč dobija posebnu moć i snagu jer u reči pretače svoja razmišljanja o pitanju čovekovog bitisanja, života i smrti, ženi, ljubavi, snovima, umetnosti, ali i osećanjima i položaju samog pisca. Nekako suptilno, uvek je skretao pažnju na ne baš zavidan položaj pisca. Da se u njegovim rečima pročitati neka tiha patnja povrh sve genijalnosti. “Ne treba se bojati ljudi. Pa ja se i ne bojim ljudi, samo onoga što je neljudsko u njima.” ili „Teško onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi, da bi se on sam izdigao ili bolje rečeno: da bi imao iluziju da se izdigne.” – samo su neki od fragmenata u kojima je snaga reči odraz njegove unutrašnje snage u trenucima kada se bori sa nepravdom i neljudskošću oko sebe. Ukratko, isečke iz stvarnosti oblikovao je svojim osećajem za lepo, svojom čulnošću, da bismo na kraju kroz najdublja, najkomlpeksnija čovekova stanja i razmišljanja došli do njegove konkretizacije i onog apstraktnog, odnosno prodrli u biće sveta, tačnije svega što nas okružuje.

Upravo o moći same reči Andrić je rekao: „Ali kad se dogodi, kao što se i događa, pa bilo to samo i u snu, da se iz te vijavice riječi, kojom smo stalno okruženi i kojom volimo lakomisleno obasipati i sebe i druge, jedna jedina izdvoji i zaustavi – nastaje nešto o čemu ni sanjati nismo mogli dok smo je nesmotreno izgovarali. Tada se ta naša sitna i slučajna riječ ispriječi pred nas, strašna i ogromna; iz nje se, kao iz višestupnjevite rakete, odjednom isuče i razvije njena dotle skrivena, mnogostruka i ubojita sadržina, i preteći neumoljivo traži od nas izvršenje onoga na šta smo se ludo, i ne sluteći, obavezali kad smo je u svojoj nesmotrenosti i sujeti izgovorili jer je došlo vrijeme da ta riječ postane, i da zaista bude, ono što kazuje i označava: večnost, ljubav, borba, poraz, veličina, lepota, smrt.”

Dakle, njegova reč i misao su poput reljefa koji senči svojom stvarnošću, imaginacijom, sadašnjošću, pogledom u budućnost, emocijom i zanosom dok piše. Refleksija svega jeste patnja, u kojoj Andrićeva reč postaje ubojita. „Živeći pored tolike lepote u svetu, a znajući dobro da nam je uskraćena zauvek, čovek se često pita je li bolje biti mrtav i ne znati za nju, ili ovako prolaziti pored nje, a znati da mu je nepristupna zauvek i da mu ostaje jedino njena najtamnija strana: želja koja boli.” I sam čovek, Andrić kao ljudsko biće suočeno sa prolaznošću života, u reči vidi moć odbrane od svega prolaznog ali i oslobađanja od svega opterećujućeg. Reč je lekovita. Na njoj počiva njegov odnos ka večnom, u ovom slučaju večnom tragu reči. Reč je pobednik u borbi sa prolaznošću, ona postaje oružje kojim se pobeđuju sve ovozemaljske slabosti i stradanja. Više ne postoji nemir, već piščev univerzum misli, koji je nedodirljiv u trenutku njegovog bitisanja ali opipljiv generacijama posle njega, vekovima.

Vraćamo se na početak. Reč je ono što jesmo, najjače oružje našeg bića. Odraz našeg unutrašnjeg stanja. Andrićeva reč je sve to, i mnogo više od toga. Ona je neprijatelj prolaznosti, metafora neprolaznosti, oponent ćutanju, pandan stilskoj sofisticiranosti. Svoje unutrašnje borbe, patnje, mudrosti, doživljaje, ćutnje i buntove objedinio je u reč, u misao. Njegova misao ostaje da svedoči o postojanju genija koji je rečju svoju jednostavnost i prolaznost ovekovečio u neprocenjive riznice mudrosti, filozofije života i manifeste večite čovekove duhovne borbe, nametnute od svega što ga okružuje. Na početku svih početaka i kraju svih krajeva ostaje - reč. Tada, danas i sutra Andrić je sinonim za reč, a reč je sinonim večitog trajanja, snage i mudrosti.

U međuvremenu, književni rad Biljane Vukmanović pod nazivom „O ćirilici pevam i pišem”, u kojem govori o počecima crnogorskog štamparstva, Đurđu Crnojeviću, štampanju prve ćirilične knjige Oktoih i borbi za očuvanje ćiriličnog pisma, nagrađena je na Međunarodnom književnom konkursu „Pismo Ćirilovo” u organizaciji Udruženja književnika Srbije - Književna zadruga Kragujevac. Programski odbor donio je odluku da ovaj rad bude uvršten u program svečanosti manifestacije. Na konkursu za kratku priču „Granica”, u organizaciji Crnogorske asocijacije za američke studije „Dr Biljana Milatović”, priča Vukmanović sa istoimenim nazivom „Granica” ušla je u najuži izbor i biće objavljena u zbirci odabranih priča sa ovog konkursa, dok će esej „Čovek zavisi od čoveka” svoje mjesto naći u Zborniku književnih stvaralaca regiona pod nazivom „Reč, knjiga, čovek”. Naučni rad Vukmanović „Čitanka kao specifičan udžbenik” čeka objavu u prvom broju časopisa Metodika nastave, Filozofskog fakulteta u Nikšiću, dok je njen autorski projekat za učenike osnovnoškolskog uzrasta „To je moja Crna Gora”, uvršten u Priručnik za podršku darovitim učenicima u Crnoj Gori, čija se onlajn prezentacija očekuje naredne sedmice. Takođe, priprema za projektnu nastavu „Igra za život” odabrana je među 30 najboljih za predmetnu nastavu za osnovnu školu, nakon završenog 7. Međunarodnog konkursa za najbolju pripremu „Čas za ugled 7”, Izdavačke kuće „Eduka” iz Beograda.