noćć

Sišao je sa međunarodnog putničkog voza na Glavnu železničku stanicu, i kao na filmu, dugo se okretao oko sebe.

Jedanaest godina je prošlo kao tren i on u prvom trenutku nije primećivao nikakvu razliku. Sve je bilo na svom mestu. Kao da je izašao iz vremenske kapsule a ne iz voza, čudio se.

Zarola točkove kofera i zaputi se prema glavnom izlazu. Dok je ulazio u hol primeti malog, prosedog violinistu, zapuštenog izgleda i naoko oronulog zdravlja kako u ćošku prostranog hola dirljivo prebira po žicama i spusti mu u kofer violine nešto sitnine. Ovaj podiže glavu i tugaljivo ga pogleda polumrtvim očima pa procedi kroz zube: "dobrodošli, gospodine" i nastavi da gudalom prevlači preko dotrajalih struna stare violine. Jutro je bilo hladno, saobraćajna gužva primetna, i on oprezno, s jednom rukom u džepu, pređe ulicu do tramvajskog stajališta vukući za sobom teški braon kofer. Podiže kragnu kaputa, namesti šal, dunu u dlanove u pokušaju da ih zagreje i vrati ruke u džepove stresavši se od zime, s nadom da neće dugo čekati prevoz.

Tramvaj se gegao dotrajalim šinama preko starog železničkog mosta kao igrač na žici koji pokušava da pređe razmak između dve litice dok ispod, gomila bez daha prati svaki njegov korak, očekujući pogrešan potez i neočekivani spektakl, kada je izbio na stanicu "Staro sajmište" na kojoj nije bilo nikog, ali se ipak zaustavi, otvori vrata i odmah ih zatvori, dok su prozori sa obližnjeg Ušća špijunski oprezno gledali na prvi decembarski sneg koji je padao sve jače i u belo bojio krajolik i pešačku stazu koja je vodila prema nekadašnjem logoru. Tramvaj je bio gotovo prazan i ono malo putnika je više dremalo nego što je bilo budno, samo je on gledao kroz prozor, kao da prvi put tuda prolazi pa želi da zapamti svaki detalj. Unutra je bilo toplo i uživajući je gledao kako se snežne pahulje lepe za staklo dok je tramvaj promicao preko nadvožnjaka iznad autoputa i dalje prema sivim blokovima od kojih ga je jedan nestrpljivo očekivao. Kada je sišao, sneg je već bio prestao da pada. Gledao je oko sebe krajolik koji nije video više od deceniju i širio je ruke kao da želi da zagrli ceo prizor odjednom. Betonske zgrade, ljude u njima, park ispred samog ulaza zgrade i pse lutalice na koje je nailazio i koji bi mu mahali repom kao da su ga prepoznavali, kao da su potajno znali da je i sam lutalica koji nikada neće imati tačnu adresu. Otključa ulazna vrata i zaputi se prema liftu. Bio je prostran i čist, mirisao je na neku mladu damu koja je jutros kasnila na posao, zaključio je dok je mahinalno pogledao na sat. Lift se penjao sporo ili mu se u želji da se što pre baci pod tuš tako činilo. Do sedamnaestog sprata je cela večnost, pomisli, dok je zvonce oglašavalo kraj putovanja. Nestrpljivo izađe i zaputi se prema stanu koji se nalazio levo iza lifta, na istočnoj strani i u kojem su jutra u određenim okolnostima znala, zavisno od doba godine, da budu i sunčana i čarobna, još ako bi ona navratila ili čak došla namerno, s vrućim burekom (nekad i s dva) iz pekare sa obližnje stanice devedesetpetice koja je imala i vrhunske spužvaste krofne s čokoladnim prelivom, i koje bi tako delili u neobično rana jutra praveći brkove od jogurta kao osnovci na velikom odmoru, zbijajući šale na račun toga dok se neoprezno prevrću po krevetu, još onako sanjivi.

Dok je otključavao vrata obuze ga neka neobična toplina i on uđe u stan u kojem je bilo hladnjikavo i mračno. Uključi bojler i kratkim korakom ode do prozora, razmače zavese i pred njim se ukaza prizor obećanog grada, pomisli, vraćajući se mnogo godina unazad. Uključi grejanje i otvori balkonska vrata da svež vazduh prostruji prostorom i zaputi se u kuhinju da napravi kafu. Nakon par minuta zatvori vrata, namesti fotelju do još mlakog radijatora i smesti se u nju paleći prvu cigaretu tog jutra pa prinoseći šoljicu vrele kafe suvim usnama zadovoljno zatvori oči.

Nije imao nikakav plan ali je imao vremena da ga osmisli. Niko ne zna da je stigao i u tome je draž njegovog dolaska. Javiće se kome on bude želeo. Mada, i sam je znao da se posle toliko godina u grad koji je voleo vratio najviše zbog nje i da je slava bila samo dobar izgovor.

Bila je zgodna, vitka crnka, sa kojom je podelio nekoliko najlepših godina u životu, nekoliko blokova dalje, jednom. Volela ga je i on je nju voleo. Mislila je podeliće život. Mislili su svi. Čak i on. Ali tada nije znao da je čovek bez adrese, ubica rutine. Nije voleo monotoniju. Sigurnost mu je bila strana. On je, za razliku od nje, voleo izazove i teško im je odolevao. Mrzeo je uštogljene face koji su se laktali za dobar posao i šlihtali u životu da bi imali redovno zimovanje i letovanje, sa decom i ženama koje su ih varale i volele druge. On je prosto bio samotnjak. I uživao je u tome.

Dugo se tuširao pokušavajući da povrati gipkost kože i toplotu koju je izgubio još u poznim momačkim danima na motorima kojima je špartao evropskim putevima i taj danak je sada došao na naplatu. Stan se beše zagrejao i lakše se disalo pa se uvijen samo u peškir baci na trosed u dnevnoj sobi i zapali još jednu cigaretu nakon što je nasumično uključio radio. Lagana jutarnja muzika još više ga umrtvi i on zaspa dok je napolju ponovo padao sneg. Kad se probudio dan je bio dobrano prošao. Pogleda u telefon, nije bilo nikakvih poziva. Odahnu na tren i odlučno ustade. Neizbežna cigareta nađe se začas u uglu usana i on je pripali starim benzinskim upaljačem sa oblogom od slonove kosti od kojeg se nije odvajao. Pogleda kroz prozor, belilo se. Ipak, odluka da malo protegne noge i upozna se sa prvim promenama u gradu iz kog je tako dugo izbivao bila je jača. Iz kofera izvadi najtopliju odeću i obuče se ne oklevajući, brzo sredi kosu pred ogledalom u predsoblju, stavi šal i nabaci kaput, pa izađe u dan koji je bio bliži noći. Na putu kroz park prema stanici nije sreo nikog a i sama stanica je bila prazna. Strpljivo sačeka bus koji se, srećom, brzo pojavio, uđe i smesti se u sam kraj da bi izbegao znatiželjne poglede slučajnih saputnika. Dok je putovao prema gradu zagledan u prazno, sa mislima koje su bile u osamdesetim i početak devedesetih, nailazio bi s vremena na vreme na neke građevine koje mu nisu bile poznate. Duh promena je neminovan, pomisli, i dobro je da se gradi. Ko zna ko se sve i odakle doselio u potrazi za srećom, baš kao što je i on učinio mnogo godina ranije, a ti ljudi negde moraju da stanuju. U ovoj džungli sigurno ne žive oni koje je poznavao. Bar ne oni koji su bili heroji vremena, ustvrdi kad je naišao na prvi od nekoliko reklamnih panoa na kojima se neka novokomponovana narodnjačka zvezda zahvaljivala širokom auditorijumu na par vezanih koncerata uoči godine koja dolazi. To ga potaknu na razmišljanje ali je već stizao na odredište i on se kroz već osetnu gužvu probi do izlaznih vrata. Na trgu se obreo za minut i bljuzgavica je već bila zaposela sve obližnje ulice. Nije bilo uslova za lakonsku šetnju ali za nasumičnu svakako jeste. Imao je običaj da svrati do zgrade u kojoj je nekada davno živeo i da tu popije kafu pre nego što nastavi sa upoznavanjem sa promenama, no ovog puta mu se crni gruzijski čaj s rumom učini kao idealno rešenje i smesti se u izlog kako bi mogao gledati retke prolaznike koji prolaze ulicom koju je mnogo puta prešpartao. Prvi mrak je padao i ulična svetla su počela sporadično da se pale tako da je svetlost sa najbliže bandere padala za njegov sto. Posmatrao je golo drveće u bašti kafane ili bolje reći još samo par primeraka od drvoreda koji je nekad bio tu i koji je u letnje doba na terasi pravio prirodan hlad. To ga vrati u jedno davno i kasno proleće kada je sa istog mesta posmatrao snimanje nekoliko kadrova jednog domaćeg filma koji je kasnije na brojnim festivalima ovenčan slavom svog vremena i neminovno se seti ekipe koja je tada sedela za stolom gotovo na samoj ulici. Njeno lice i oči zasijahu mu u mislima i seti se čitavog tog dana koji se završio kao u uspomeni. To ga pomalo razneži i da ne bi dozvolio da ga savlada sentiment otpi još gutljaj toplog čaja i ostavljajući sitan novac na sto izađe u noć i ulicom Cara Lazara uputi se prema Kalemegdanu.

Bilo je toplo u stanu kada se vratio. Čak je i mesec probijao kroz noćne oblake najavljujući lep sutrašnji praznik i obradova se toj pretpostavci. Hteo je da iznenadi svog prijatelja koji se odavno odselio iz grada u kojem je živeo a kod kojeg je bio redovan gost na slavi. Ni njega nije video godinama mada bi se povremeno čuli tako da je znao gde stanuje. Poneo je u koferu bocu najbolje domaće rakije znajući koliko će se domaćin slave obradovati. Pokuša da zamisli njegovo lice kad ga bude ugledao na vratima i slavodobitno se nasmeja. Veći problem mu je predstavljao način na koji će iznenaditi nju. Mnogo vremena je prošlo, mnogo nepoznanica je pred njim, ali mu to dade samo dodatni podstrek da smisli neku ludost po kojoj je ionako bio prepoznat. Reši da potraži inspiraciju u knjizi koju mu je jednom poklonila i na strani 130, još u vozu započete knjige, umor ga savlada i on utonu u san tople zimske noći. Sanjao je stan nedaleko odatle u kojem su proveli prve zajedničke dane, sneg koji pada na njenu kosu i lice koje je toliko voleo a na kojem je dominirao crveni, od zime smrznuti nos, zbog kojeg je uvek zezao.
Probudio se sa osmehom. Sunce je probijalo kroz svetle zavese u spavaćoj sobi i on mu se obradova kao nikada pre. Dok se protezao svom dužinom kreveta oprezno otvarajući oči pade mu na pamet genijalna ideja i zadovoljno protrlja ruke. Novi je dan izrodio plan. Sneg se sa ulica bio otopio i zubato sunce je prijalo njegovim očima toliko da je pomislio da je i sam Sveti Nikola tu umešao prste. Pa, zaboga, on je zaštitnik putnika, seti se, a ja sam sada putnik i to namernik, našali se u sebi.

Dan je prošao u upoznavanju s jednim potpuno drugačijim gradom od onog koji je ostavio davno negde na marginama sećanja i u kojem je živeo u svojim najradosnijim snovima, ali u ovom gradu više ništa nije bilo isto. Ni grad, ni ljudi u njemu, ni ulice, ni kafane, ni on sam nije bio isti mada je to previđao i nije imao nameru da prizna. Pomalo razočaran svime što je video sede da se odmori u kafani u kojoj je nekada poznavao sve konobare. Zaputi se na sprat i tamo sticajem srećnih okolnosti nađe najbolje mesto pored prozora s kojeg se pružao najlepši pogled na Terazije i on požuri da mu ga neko ne ugrabi. Iz unutrašnjeg džepa kaputa izvadi tompus, pa sekač, i strpljivo sačeka konobara zadovoljan pozicijom koju je zauzeo. Ambijent je bio potpuno promenjen, zaključio je, dok od žamora koji se oko njega čuo nije mogao da oslušne sopstvene misli. Kada se napokon pojavio konobar, stariji gospodin obrijanog lica na kojem su bore zauzimale počasno mesto, srce mu zaigra kao da je video nekog najrođenijeg. Na "dobro veče, izvolite" prepoznao je čoveka koji je radio tu još pre mnogo godina i kojem se zaista nije nadao. Osmehnu se i dok mu je kroz glavu prolazila misao ko zna koliko je ljudi sreo u životu za sve godine prošle, upita ga: "da li me se sećate?"
Čovek malo zastade, vrati se unazad i posle nekoliko sekundi skromno odgovori: "Da. Crnogorac. Imali ste lepu devojku iz B. Naravno da vas se sećam...Pa, nije Vas dugo bilo".
"Deceniju čitavu" - odvrati on, punog srca.
Zadovoljno i prilično srećno je gledao na ulicu na koju je pomalo stidljivo padao decembarski mrak u noći kad "pola zemlje slavi a pola ide u goste" i slavska gužva i euforija su već sada bile vidljive u centralnim gradskim ulicama. Sa sigurne udaljenosti, zaklonjen visinom i staklom, posmatrao je kako ljudi žurno ali veselo promiču ispod prozora, dok drugi čekaju prevoz a treći prodaju šarene balone, kokice ili sutrašnju štampu senzacionalno uzvikujući vesti sa naslovnih strana. Dok je uživao u dimu velike cigare otpijajući poslednje gutljaje kafe dobro poznatog ukusa pravio je plan odlaska u potpuno drugi kraj grada. Izađe na ulicu i utopi se u gužvu koja se ulivala u glavnu ulicu. Produžiće do Saborne crkve da zapali sveću i pomoli se za svoje najmilije a onda pravac kući, po bocu. Nije mu se isplatilo da uzima taksi pa će zato promeniti nekoliko prevoza do željene destinacije. U portu Saborne crkve ušao je taman toliko ranije koliko je zakoračio kad su se oglasila zvona. Silan svet starog Beograda se sjatio, njegove nekadašnje komšije iz užeg centra grada, i toj navici u navečerje ili na samu noć velikog praznika ni sada nije mogao da odoli u želji da nekadašnju tradiciju sprovede do kraja. Upali prvo sveće za upokojene, zatim za žive i na kraju za bolesne. Zatvori oči i nekoliko minuta predade se molitvi pa se kroz gužvu ljudi probi do izlaza i dobro poznatim putem se zaputi nazad. Kako je bilo hladno i šal mu je pokrivao nos i pola lica iz jedne poprečne ulice uđe u Knez i uprkos oštrom vazduhu i šalu u nozdrve mu uđe dobro poznati miris koji se sigurno osećao još kod "Grčke kraljice".

Ulični prodavac pečenog kestenja, tačno u visini "Pevca" je cupkao u mestu s rukama u džepovima i nemo zurio u smrznute prolaznike koji su ga spretno zaobilazili. Kao da mu je neko obasjao put lampom u mrkloj noći on zastade, iz džepa izvadi telefon, i smrznutim prstima poče da prebira po imeniku. Bez puno razmišljanja pozva broj i sačeka nekoliko trenuraka.
- Da?
- Hoćeš li da nam uzmem kestenje?
- Ko je to?
- Ja sam.
- Heeeeej! Jesi li normalan?!
- Sasvim!
- Paaa, otkud ti?! Gde si?
- Na starom mestu. Ispred zgrade. Znaš već koje.
- Za koliko ćeš doći? Gde?
- Za pola sata me čekaj u DP.
Prekinuo je vezu, kupio dva fišeka vrelih kestena, upakovao ih u plastičnu kesu da što duže zadrže toplotu i odjurio prema Zelenjaku na devedesetpeticu!
Kada je ušao u DP nije bilo nikog. Lampioni sa ukusno ukrašene jelke koja se šepurila u ćošku bacali su diskretnu svetlost na sto u polumraku za kojim je seo da bi imao pregled iz pravca njenog dolaska. Lokal je bio okićen raznim ukrasima i to je ambijent činilo posve drugačijim od onog koji je poznavao. Osećao se zbog toga veselije i to ga učini bar manje nervoznim nego što bi inače bio. Netremice je gledao čas u sat, čas u pravcu iz kojeg treba da dođe. Postajao je nestrpliv i čak ni cigareta to nije mogla da umanji a kesteni su se nepovratno hladili zadržavajući primarni miris. Još uvek nije bilo nikog i to mu je svakako odgovaralo. Kada je napokon ugledao kako se približava srce je htelo da mu iskoči. Zanosna kao uvek, gracioznog hoda, koracima gazele je pokazivala da joj vreme ništa ne može. Ušla je sa osmehom i pomalo širom otvorenih očiju. Zagrlila ga je kako niko nikada nije i tada je znao da je njegov dolazak bio dobra odluka, kako god da se ovo putovanje završi. Vredelo je tog zagrljaja. Sela je do njega i netremice ga gledala uzimajući njegove ruke u svoje.
- Mišić - rekla je - dugo te nije bilo.
Srce mu je kucalo toliko brzo da je mislio da će iskočiti napolje. Krenu da je poljubi ali ga ona odvrati pokazujući na konobaricu koja se približavala. Kao da ih poznaje, Bože, zar je ona uopšte bitna, napravi gestikulaciju, ali ona ostade pri svome.
Izvadi kestenje na sto, još uvek toplo i rosno, i poče da ga ljušti i da joj stavlja u usta. To isto učini i ona i tako sve dok nisu došli do kraja. Ispijali su crno vino i usne su im bile garave, što od vina, što od kestenja, pa čak ni ovlaš poljupci nisu tu mogli da promene stvari. Sati su prolazili kao minuti a oni nisu primećivali ništa oko sebe. Bili su posvećeni jedno drugom i odlazak na slavu sada je bio utopija. Nema veze, otići ću sutra, nakratko se ohrabri. Ovu noć zauvek ću pamtiti jer se nikada više neće ponoviti, tražio je alibi, dok joj je prstima prelazio preko usana. Iz torbe izvadi knjigu i disk njenog omiljenog benda i pruži joj dok se osmeh ocrtavao na njenom licu. Zar mi nećeš napisati posvetu - rekla je. Naravno da hoću - odgovorio joj je ispod glasa, i dodao - ali kod mene. Prvi put njeno lice dobi neveseo izraz i ona okrenu glavu u stranu tako da od kose nije mogao videti njene oči.
- Ne mogu, miškić. Moram da se vratim kući. Jedva sam uspela da se izvučem. Morala sam da smislim nešto baš dobro da bih večeras bila ovde sa tobom. I nije mi žao, naravno, samo sad moram sa se vratim i nemoj da se ljutiš, molim te. Znaš da...On joj stavi prst na usne i ne dozvoli joj da nastavi. Škripao je sneg pod nogama dok su ćutke koračali jedno pored drugog, svako sa svojim mislima, željama i planovima.
Otprati je do zgrade u kojoj je živela i pre nego su se rastali poljubi je kao da je to poslednji put. Okrenu se i bez reči ode na drugu stranu, dve stanice odatle. Svetla neona, novogodišnji ukrasi u izlozima i pesma polupijanih svečara iz stanova zgrada pored kojih je prolazio pratili su ga dok je sporo koračao prema svom neboderu. Ukus kestena zalivenih vinom još mu je bio u ustima kada je zakoračio u prazan hladan stan. Knjiga na krevetu je bila otvorena na strani 130. Uze bocu i čašu i izađe na balkon. Sede za sto i napuni do vrha. Pod nogama mu je svetleo obećani grad dok je u njemu gorela želja. Uloge su bile odigrane. Sve je sada bilo drugačije u ovom gradu koji je nekada voleo. I ljudi i zgrade i ulice i običaji i sve.
Samo je miris kestena ostao isti. Miris kestena na Svetoga Nikolu.

Piše: Saša Stojanović

Posljednje vijesti

Thumbnail Juče je u Baru preminuo Borislav Boro Stojović, istaknuti obrazovni i društveno-politički radnik,...
Više u kategorijama: Info  Sport  Info  Art  

jedro opstina bar

Jedro 320x250

cerovo iskra

turisticka organizacija bar

kalamper

stara carsija

vodovod bar

AD template klikom do plaze 1

komunalno

regionalni vodovod novi

luka bar

AD Marina Logo

ave tours 2020

Klime Baković

professional partners

djokic

Logo MPF

tobar