ilustrat

Bilo je kasno popodne tog majskog proleća i vrelina je nečujno ulazila u sobu kroz skoro zatvorene škure, ispucale od šibanja vetra, siline sunca i dobovanja kiše, čije je nekad tamno hrastovo drvo vreme već odavno izbledelo i počelo da nagriza.

PIŠE: Saša STOJANOVIĆ

Poslednji put ih je sređivao njegov otac koji je voleo da se bavi sitnim kućnim opravkama, i kome, seća se, nikada i ništa nije bilo teško, a on je ležao na gradskom groblju već dvadeset godina. Od tada, bile su prepuštene zubu vremena ali su i dalje svoju funkciju obavljale besprekorno. U sobu su retko kada puštale svetlost, osim ako je on iz nekog nepoznatog razloga bio raspoložen da pusti sunce da proviri, i da ga pozdravi tako lično. Takvih dana bilo je malo. Gotovo su se mogli izbrojati na prste. Više je voleo noći, mada ni sam nije bio siguran zbog čega, a bilo je trenutaka kada nije znao šta mu je crnje, noć ili dan. Jednostavno, bilo je tako.

Nehajno zavaljen u neudobnu pletenu stolicu od trske zurio je u prazne zidove, kao da pogledom traži nešto neodređeno i nejasno, polusvesno, u jednostavno nameštenoj sobi. Slike koje je godinama kupovao i koje su krasile zidove iznajmljenih stanova u kojima je živeo, sada su stajale u jednom od uglova sobe, licem okrenute prema zidu i sa debelim prekrivačem prašine na sebi. Pošto je bio prinuđen na selidbu prethodnog leta, doneo ih je u majčin stan i ostavio u sobu u kojoj je odrastao. Mislio je, samo privremeno, dok za neki mesec ne dovrši kuću, na imanju koje je u vlasništvu njegove familije bilo preko sto godina, a koje je njegov otac nasledio od svog, a ovaj opet od svog, i tako redom, da bi na kraju završilo u njegovim rukama. Iako u početku ni sam nije znao šta bi s njim, na kraju je odlučio da napravi kuću, na imanju, koje, iskreno, nikada nije voleo. Ipak, pristigla sredstva nisu bila dovoljna za ceo poduhvat, pa je sve ostalo napola dovršeno, kao što je bila i većina stvari u njegovom životu. Uvek je negde kasnio ili nekud žurio, mada, uglavnom kasnio, i retko kada bi bio na pravom mestu u pravo vreme, ali je taj svoj usud znao da nosi, i bio se, nekako ćutke, pomirio s njim, gurajući koliko su mu prilike dozvoljavale. Sada je sedeo u toj istoj sobi majčinog stana na bregu, u sobi u kojoj je odrastao, ali koja nije bila ni nalik onoj iz detinjstva, i koju često nije mogao da prepozna ponekad se budeći iz sna u koji je sve teže padao. Mučila ga je dugogodišnja nesanica, koja je, pretpostavljam, bila posledica burnog života koji je vodio godinama unazad.

U uglu, desno od prozora, stajao je Hi-Fi koji je dobio na poklon od majke, za neki od rođendana dok je još bio dečak, a koji je ona kupila od nekog tipa koji se odselio za Kanadu, u potrazi za boljim životom. Ispod njega, na polici u gornjem redu, ležale su neuredno posložene ploče rok klasika iz 70's i 80's godina, sa albumima Zeppelina, Floyda, Doorsa, Janis Joplin i Jimmy Hendrixa. Na onoj ispod nje, bile su ploče grandž velikana iz Sijetla i okoline, njegov omiljeni Roxy Music i zavidna kolekcija majstora klasične muzike. Na najdonjoj polici i one iz najboljeg perioda jugoslovenskog novog talasa, sa albumima Idola, Azre, Orgazma, Filma, Partibrejkersa, EKV, Discipline Kičme, kao i jedini album Šarla Akrobate, koji je čuvan u posebnom plastificiranom omotu i čija je ploča izgledala toliko nova kao da je tog trenutka završeno njeno rezanje. Kupio ju je ispred SKC-a za pravo malo bogatstvo, još za vreme one Jugoslavije, jednog vetrovitog utorka nakon polusatnog cenkanja na ciči zimi sa upornim matorim preprodavcem s Karaburme, koji je do samog kraja ostao nepopustljiv.

To su bile njegove relikvije i sav kapital, uz izvestan broj knjiga i ponešto slika, koje je kupovao dok je imao novca kako bi mu pravile društvo ili služile za odmaranje očiju u trenucima dok bi zamišljen pao u (ne)redovna melanholična stanja, razmišljajući o svom životu, i u poslednje vreme najviše o njoj.

Mrzovoljno je ustao iz stolice i odvukao se do drvenog bara od višnjevog drveta koji je po njegovoj ideji napravio drugar iz vojske još pre mnogo godina, očekujući tog leta gošće koje će fascinirati izgledom svog novog doma. Izvukao je flašu francuskog konjaka i pošao po čašu, iz kompleta koji je kupio davno na nekoj rasprodaji u kraju za gotovo smešnu lovu. Zagrejao je čašu tankih zidova, sa debelim ali fino oblikovanim postoljem, i sipao u nju tamnosmeđu tečnost, izvukao iz šteka poslednju kubansku cigaru, koju je skrivao od sebe, za neku, mislio je, svečaniju priliku, i kratko gledao u nju kao da žali što će za koji sat biti samo sivi trag u crnoj Dunhill pepeljari sa bordozlatnim obodom. Iz omota je pažljivo izvadio ploču Radioheda „Pablo Honey“ iz ’93, podigao poklopac davno korištenog gramofona na kojem je već bilo toliko prašine da se mogla pokupiti rukom, položio na A stranu i spustio iglu na njihovu omiljenu (A2) stvar. Namah mu srce zaigra, i zaplovi u sećanja toliko davna da mu se učini da ih živ čovek teško može pamtiti, i odjednom se nađe u iznajmljenoj sobi u Gračaničkoj ulici broj 9 u epicentru Beograda. Sećanje ga odvede u najlepše godine života, i pomisli kako su bezbroj puta slušali taj album i uživali u njemu dok vode ljubav u polumraku male sobe, u stanu na prvom spratu stare dvorišne zgrade s početka XX veka. Setio se kako su ih nebrojeno puta budila zvona s Patrijaršije i kako je u pozadini svih tih jutara mirisala londonska magla s omiljenog albuma. Setio se i da mu je tu ploču, u maju devedesettreće, iz Engleske doneo drugar, za sedamnaest funti, i da je u njegovoj zemlji tada malo ko imao, (što mu je u tom trenutku bilo izuzetno važno) jer je to bio prvenac tada anonimnog benda, i ponovo je bio ponosan na sebe što ga nije izneverio sluh koji je gotovo uvek prepoznavao kvalitet. Setio se da je ista stvar bila i kada je sredinom decembra ’89. iz snegom pokrivenog, i te godine neobično hladnog Sarajeva, u svoj rodni grad doneo ploču “Let love rule” Lenny Kravitza, i kako su ga drugari zadirkivali pitanjem: ko ti je ta kravica? Nasmeja se u sebi na trenutak, što mu je baš to sad palo na pamet, i završi misao kako su mnogo godina kasnije stigli “priznanja i pohvale” od društva iz primorskog gradića u kome je odrastao, ali koji će uvek ostati selo, u maloj, besudnoj zemlji na brdovitom Balkanu.

Ponovo se smesti u neudobnu stolicu i poteže solidan gutljaj. Odmota celofan i rezačem za cigare odseče njen vrh, žustro i odlučno (kao kad njegov otac na Badnje veče jednim potezom sekire otfikari glavu nesrećnog kokota). Omirisa cigaru kako je to uvek činio pre nego što je zapali, uživajući u tom ritualu, dok mu lagano, nekoliko puta, promiče ispod nosa. Uživa u mirisu tek otpakovane cigare čiji su listovi pažljivo ručno savijani, kako bi bio napravljen najsavršeniji proizvod, činilo mu se iz druge galaksije, i u trenutku dok mu to prolazi kroz glavu pita se za koju bednu platu rade ti majstori svog zanata, koji svakodnevno proslavljaju svoju siromašnu zemlju na svim meridijanima. Dok o tome razmišlja, nesvesno pruža ruku za šibicama. Čuje se pucketanje fosfora i plamen pali “kubanca” čiji se gust dim raširi sobom i ona odmah zamirisa.

Voli taj miris “Cohibe” gotovo koliko i sam ugođaj povlačenja dimova, i to je za njega uvek mala svečanost kojoj pridaje posebno značenje. To je radost zbog koje se vredelo roditi, misli svaki put, dok uživa odbijajući dimove tompusa koji se koncentrično šire po prostoriji i traže put vani, kroz skoro zatvorene škure, već dobrano nagrižene od godina.

Danas je njen rođendan, a on sedi tu, daleko, i potpuno sam, pokušavajući da se seti njenog prvog rođendana koji su zajedno proslavili, negde na Novom Beogradu učini mu se, u njihovom prvom zajedničkom stanu, dvadesetjednu godinu ranije, dok se meki glas Toma Yorka i topao zvuk “Creepa” izvlače iz velikih crnih Pioneerovih kutija, i upijaju u prazne zidove još toplije sobe, na kraju proleća.

red plovidbe

Jedro 320x250

regionalni vodovod novi

 

baneb jedro

 Svetionik logo glavni

 optotim nova adresa 320

Klime Baković

ave tours 1


JPMD 320

Luka Bar unutrašnji baner

baner Adria

  baneb jedro


emporio junior

pascuci 320

F radio bočni

 optotim nova adresa 320



 

 

Posljednje vijesti

Thumbnail Danas oko 14.40 časova izbio je požar u stanu na V spratu zlatiborskih zgrada u ulici Jovana...
Više u kategorijama: Info  Art  More  Sport  

regionalni vodovod novi

baneb jedro

Svetionik logo glavni

Klime Baković

ave tours 1


Luka Bar unutrašnji baner

optotim nova adresa 320

baner Adria

emporio junior


JPMD 320

Adria

pascuci 320

F radio bočni

 pascuci 320

  Logo MPF

 tobar

 

Kolumnisti